I napokon, ispričao je za HRT, živi život koji ga ispunjava. Svako jutro s bočicom u ruci. Jer ovdje kad mame podbace, a i to se događa, uskače Mario.

- Ona je na dudu, mama joj je ojarila tri jarića, a nema baš puno mlijeka, a onda dvoje hrani, a nju nije mogla Onda sam ja ispočetka počeo, držao sam je i dalje je ona s mamom, mama ju je odbacila na kraju. Oočeo sam joj davati na bocu i ona je najbolje prihvatila bocu i tako sam odlučio da je ona ta, rekao je Mario Bačić.

- Priča je zapravo krenula još dok sam bio malo dijete, odrastao sam s bakom i didom na selu i zavolio sam to uz njih. Nekako sam uvijek to u sebi imao, sa životinjama sam nekako povezan. Mislim volim ja i ljude, ali životinjame baš stvarno. Imao sam pse, mačke, to mi je uvijek nekako ležalo i tako sam s njima zavolio i taj seoski život. Cijeli život u principu sam ja težio tome da se vratim, kasnije je došao i rat. Sa sela sam otišao, poručio je  Bačić.

Živio je u stanu, radio kao farmaceutski tehničar u ljekarni i maštao o povratku. Onda je odlučio - završio je agronomiju, prodao stan, dao otkaz, kupio imanje i vratio se.

- Nekako prve dvije godine sam hendla taj posao i ovo, ali ovce... To je posao od ujutro do navečer, mislim ja sam znao kad je bilo sad jarenje, dva sata spavati, možda se i digneš po noći ponekad, jer to je stvarno dosta osjetljivo, opipljivo, dodao je Bačić.

- Onda sam počeo i nedostajati s posla, godišnji, slobodan dan ovako, onako. Ja sam na svom poslu bio fer i korektan, ja sam svoju plaću zarađivao, što se toga tiče. Nekako mi je postalo i neugodno, nisam to ja i tako sam odlučio reći apoteci doviđenja i onda sam, se uhvatio ovoga i nisam zažalio, kazao je Bačić.

Iako je u zaseoku čiji se stanovnici mogu izbrojiti na prste jedne ruke i iako radi od jutra do mraka. Sve sam, uz malu pomoć pseće družbe. Ovdje blago čuva i čistokrvni bokser. Slučajno se našao tu.

Netko ga je odbacio, a Mario spasio. I Domenicu. Jedinu, zasad, kravu na imanju. Umjesto u klaonici završila je na njegovu OPG-u. Mario kaže, neće ona vidjeti mesara. 140 ovaca, koze, pilići, kunići... O svima njima treba voditi brigu. I petkom i svetkom.

Jer životinje za blagdan i nedjelju ne znaju. Jesti i piti treba svaki dan. No Mario se ne žali. Živi isključivo od onoga što proizvede na imanju.

- Sad imam kredita nešto, što sam digao za štalu, tako da živim dobro, ali može i bolje, istaknuo je Mario. - Ali inače nisam materijalista, nemam nikakve poticaje, prošle godine ostavio sam 60 mladih janjica, to je jedini poticaj, za podmladak sam tražio. Inače ne primam ove standardne poticaje, ne radim ovo zbog novca, nego isključivo me to vuče, naglasio je Mario.

Ako nije bogatstvo u pitanju, zašto je uopće došao? Smjer ostalih uglavnom je suprotan njegovu - sa sela u grad, rijetko obratno.

- Ja da vam budem iskren mislim da u gradu previše ljudi ima. Mislim da bi se ljudi trebali vraćati i počeo sam na Facebooku dosta objavljivati u principu da pokažem kako postoji i drugi život, da je i ovo lijep život, da malo ljude potaknem na možda razmišljanje i na povratak, rekao je Mario.

- I onda kako sam sam od sebe šaljiv i volim se zafrkavati, ljudi su i to dosta dobro prihvatili. Mislim da bi trebalo možda ne ovako ekstremno, kao ja, ja sam stvarno velika farma, ima za petero ljudi posla, ja stvarno ne stajem po cijele dane, ali bi trebali pokušati, pa možda ako je isto obitelj, ja sam sam, ako je obitelj s djecom onako pomalo se i radi, dodao je Mario.

- Ja štogod proizvedem, to i prodam, nema tu da nećeš prodati, meni i fali toga koliko god imam puno, uvijek mi fali, ljudi me stalno pitaju, istaknuo je.