Vajta i Gianna su Simonici objašnjavali da stidne uši 'ne žive unutra, u čuni', već vani, na dlačicama. Ona ih je pritom gledala blago rečeno telećim pogledom, uz sjenu strave na licu. Ništa novo, budući da nju uvijek zapanje kojekakve informacije s kojima bi se bez previše čuđenja nosio i đak pučkoškolac. No ima ona i svoje iskustvo po tom pitanju.

Vajta je pojasnio svoje nezgodno iskustvo, zarazila ga je studentica medicine, 'prešle su s njenog mufa na njegov'. Simonica je razgovor još uvijek pratila razrogačenim očima te rekla: 'Ne, ja to nisam imala', no kasnije je prepričala da su joj, dok je bila mala, 'uši šetale po glavi'. Složili su se da se uši dobiju u školi te da ih pokupi dosta školske djece.

U borbi protiv gadnoga nametnika pomagala joj je baka iščešljavajući joj kosu, a ona bi ih, nagnute glave, dočekivala i 'pucketala', čemu su se ostali farmeri nasmijali. Rasprava o ušima završena je s dva zaključka, Gianna tvrdi da uši ne vole obojenu kosu, dok je Vajta dodao da je najveći izum dvadesetoga stoljeća insekticidni šampon Milinor! Vjerovat ćemo mu na riječ, jer očito zna o čemu priča.