PIŠE: VLADIMIR ARSENIJEVIĆ

Pitanje načina

Boris Tadić

Boris Tadić

Izvor: Reuters / Autor: Reuters

U svojoj četvrtoj kolumni na tportalu srpski pisac Vladimir Arsenijević analizira postizborni raspad sustava u Srbiji donedavno vladajuće Demokratske stranke, praćen ogromnom količinom prljavog rublja koje u takvim prigodama obično izlazi na površinu

Moralo je konačno i to da se dogodi. Samo je, ispostavilo se, bilo pitanje načina.

Nakon katastrofalnog izbornog poraza i potpunog neuspeha prilikom pokušaja formiranja nove vlade, Demokratska stranka kakvom smo je poznavali tokom poslednjih desetak godina, danas očito broji poslednje dane. Da su krize, frakcionaštvo, nemilosrdna borba za prevlast, a moguće je i novi veliki rascep, ili čak više njih, na pomolu, u to već neko vreme niko u Srbiji ne sumnja. Iako je reč o stranci čuvenoj po partijskoj disciplini kojom je do nedavno prilično efikasno sprečavano iznošenje prljavog veša u javnost, pritisak je u poslednje vreme očigledno prevelik. Tako ovih dana imamo jedinstvenu priliku da posmatramo kako se do sad srazmerno čvrsta struktura ove partije sve ozbiljnije kruni i puca po šavovima.

Potpredsjednička tuča i milijunina East Riveru

Ima tome jedva nešto više od jedne nedelje kako su mediji u Srbiji najpre objavili bizarnu vest: u centrali Demokratske stranke u Krunskoj ulici u Beogradu izbila je tuča dvojice njenih potpredsednika - Dragana Šutanovca i Dušana Petrovića. Navodno je Šutanovac pesnicama nasrnuo na Petrovića i s nekoliko precizno plasiranih udaraca naneo mu masnicu na oko te povredio nos dok je sam istovremeno zaradio rasekotinu na usni. Sve se to ticalo Petrovićeve medijske indiskrecije u vezi sa Šutanovčevim poslovnim planovima i graditeljskim namerama.

Ovu vest objavila je beogradska Pravda (javni kredibilitet: 0) a na osnovu svedočenja 'neimenovanog izvora'. S popriličnim uživanjem preneli su je i svi ostali mediji, veliki i mali. Šutanovac ju je demantovao, Petrović se suzdržao od komentara, neke tužbe su se pominjale i ko zna šta bi se još događalo da je nije ubrzo zasenila jedna daleko važnija vest koja je razotkrila prvu veliku pukotinu u naizgled monolitnom zdanju ove poslednje, 'Tadićeve', verzije DS-a. Kao i njenu najslabiju kariku - odlazećeg ministra spoljnih poslova Srbije, Vuka Jeremića

Ovaj ambiciozni, mladi političar nedavno je - gle! - proglašen srećnim dobitnikom jednogodišnjeg rotirajućeg položaja predsedavajućeg Generalne skupštine UN u Njujorku. Podatni srpski mediji oduševljeno su izveštavali o ovoj velikoj 'pobedi u neizvesnom foto-finišu' nad litvanskim protivkandidatom, dok je sam Jeremić posegao za uobičajenim populističkim floskulama. Odbacujući svaku pomisao na lične zasluge, ukazivao je da je ovo u stvari 'priznanje celom narodu Srbije' i tronuto obećavao da će novi položaj koristiti za 'promociju Srbije' i 'odbranu Kosova'. Iako je jasno kao dan da takva “ingeniozna” zloupotreba neutralnog položaja predsedavajućeg GS UN u stvarnosti nema baš nikakve šanse, ovaj ovejani demagog ljupkog osmejka i nadasve simpatičnog nadimka - Sunđer-Bob - svejedno svesrdno, kao i do sad, računa na našu glupost i manjak informacija.

Da stvar bude samo još celovitija, ne bi li dostojanstveno i kako valja obavljao ovu visoku i važnu funkciju, naš je dovitljivi junak brže-bolje zatražio od Vlade Srbije da mu odobri iznos od nekih sedam miliona dolara, ni manje ni više. Saznali smo da se u opsežnoj specifikaciji najrazličitijih troškova koju je tom prilikom dostavio nalaze i stavke poput mesečne rente za prosečan njujorški stančić u iznosu od petnaest hiljada dolara kao i Jeremićeva jedna ovako više formalna platica, čista crkavica od narednih dvadesetak hiljada.

Dolara, naravno.

Mesečno.

Unutarstranački rat prikazan u prilogu Prve srpske televizije

To je izazvalo buru u medijima kao i ogorčenu reakciju potpredsednika Demokratske stranke i gradonačelnika Beograda, Dragana Đilasa koji je javno osudio odluku Vlade da se prva tranša traženog novca dodeli Jeremiću i nazvao je – 'sramotnom'. Jeremić na to, pogađate već, nije izdržao da mu ne uzvrati. Iz laganog zaborava zlobno je izvukao pitanje mamutskih troškova gigantskog novog mosta preko Save u Beogradu, gradonačelnikovog skupocenog čeda, i sasuo ga pravo Đilasu u lice. Ujedno ga je optužio da ovim javnim konfliktom otvara rat za prevlast u matičnoj partiji. U žaru je čak progutao sopstvenu tvrdnju da nije on taj koji je dobio mesto predsedavajućeg UN već 'srpski narod' (wtf?) kad je i javnost i Đilasa gorko i svađalački opomenuo da se kod nas, zna se, 'lični uspeh ne prašta'.

Iako se Đilas nakon toga naglo ućutao - pretpostavljam da ima pametnija posla - Jeremić je, ispucavši najpre seriju ogorčenih napada, na sav glas zakukao kako se protiv njega jadnog vodi klasična haranga. Nikada on nije ni pomislio da se valjuška u luksuzu i bogatstvu. Njujork je Njujork, tačno, ali zna se šta je za njega: rad, rad i samo rad, uz mnogo odricanja i pregalaštva. U cilju one, kako ono beše, ah, pa da, 'promocije Srbije'. I 'odbrane Kosova', naravno. A za tako patriotsku dužnost i obavezu on ne traži premnogo, samo onoliko koliko dobijaju drugi pa još malo više. I biće sasvim dovoljno.

Istina je (poražavajuća po autora ovih redova) da je u izvesnom smislu jedini novi kvalitet ovog događaja taj što se odvio u javnosti. OK, i to što mu je onako zgodno prethodila ona primitivna, slapstick uvertira s tučom Šutanovca i Petrovića. Ali, sve ostalo je, što se kaže, 'ista meta, isto rastojanje'. Prljavim vodama nakupljenim na površini onoga što je nekada bilo Demokratska stranka (a danas se samo tako zove) još odavno pluta koješta, a vode su se sada uskomešale pa su sudaranje i frikcija neminovni. Zvuci tog procesa čuju se nadaleko i nemoguće ih je sakriti.

Ali čitava ova medijska zbrka izazvana Jeremićevom poznatom nezajažljivošću i Đilasovim poznatim osećajem za trenutak, indikativna je utoliko što, nakon perioda zatišja izazvanog post-izbornim šokom, predstavlja startni pucanj za jednu novu utakmicu koja će svakako rezultirati (ozbiljnim ili kozmetičkim, videćemo uskoro) repozicioniranjem čelnih ljudi ove zabludele političke partije kojoj su dubinske promene neophodne. Utoliko možda sve ovo ujedno potencijalno predstavlja i njen novi nulti trenutak.

Tko će preuzeti poljuljano kormilo?

Boris Tadić je već progovorio o izvesnosti novih partijskih izbora. Naglasio je da je uveren u pobedu. Nešto smo se u poslednje vreme naslušali te njegove samouvernosti bez pokrića, no, dobro. Iz srazmerne anonimnosti izronio je i njegov nekadašnji protivkandidat za mesto predsednika stranke - Zoran Živković (koji se, nakon poraza na partijskim izborima 2004. godine, povukao iz politike) najavom da će se ponovo boriti za vlast u stranci čiji je trenutni vrh okarakterisao kao 'duboko bolestan u političkom smislu'. Možda se u danima koji slede pojavi još neko.

The saga, dakle, continues, kako to i inače biva u ovakvim sapunskim operama. Demokratska stranka se reformiše? Demokratska stranka puca po šavovima? Videćemo već. U svakom slučaju, jedno je sigurno: šta god da bude - ok je. Nije ovoj partiji prvi put da prolazi kroz ovakvu krizu, a neće joj, pretpostavljamo, biti ni poslednji.

Moralo je, uostalom, konačno i to da se dogodi. Samo je, ispostavilo se, bilo pitanje načina.

Pregled tjedna bez spama i reklama

Prijavi se na naš newsletter i u svoj inbox primaj tjedni pregled najvažnijih vijesti!

Napiši ovdje što ti misliš o ovoj temi