Bayern Munchen je ekipa koja, zahvaljujući odličnom i uigranom veznom redu, stvara milijun šansi po utakmici i napadači imaju maksimalno olakšani posao, praktički ne dolaze u situacije da si sami moraju bilo što pripremati ili stvarati višak, nego ih najčešće suigrači izbacuju u matne pozicije.

U takvom stilu igre kod napadača se najviše traži fino primanje lopte, osjećaj za prostor, skok i ipak najvažnije, smirenost u realizaciji. Uza sve poštovanje Mandžukiću kao stvarno bundesligaškoj klasi napadača, on tih karakteristika ima najmanje u tercetu Gomez, Pizzaro, Mandža. Da se traže probojni napadači koji daju ritam, Mandža je prvi izbor, da se traže napadači koji presingom pritišću suparničku obranu, Mandža je prvi izbor, da se traže individualci koji mogu pobjeći obranama trkom i driblingom, opet je Mandža prvi izbor, ali Mandžin je peh taj da za sve te stvari Bayern ima vezni red, krila i polušpice vrhunske kategorije i ne igraju stilom koji to nužno traži i od prvog napadača.

Mario Gomez je hladni ubojica, realizator gotovo svake prilike u koju uđe, pravi stroj za golove. Usto je i jedan od najistaknutijih njemačkih reprezentativaca, važan kotačić 'elfa' i, kada radi ono što se od njega traži, a to je zabijanje golova, jedan od miljenika Bayernovih navijača. Moramo znati da koliko god nama Mandžo bio drag jednako je i Gomez drag Nijemcima, a ipak se radi o njemačkom klubu među njemačkim navijačima. Mislim da nema ni trunke dvojbe da kad Gomez zabija u serijama da je prvi izbor Bayerna za špicu napada.

Mandži u tome ostaju dvije opcije: biti u borbi s Pizzarom za drugu opciju, borbi koju bi ipak morao dobiti na račun godina, potencijala i više svestranosti što je ipak poželjnija opcija kod igrača koji ulaze s klupe ili druga opcija, koja ovisi o Heynckesu je možda prilagodba igre sa dva napadača, stavljanje Mandžukića u ulogu drugog ili krilnog napadača. Time bi minutaža ostala velika, barem privremeno, ali mišljenja sam da za Mandžu ta opcija nije dobra, već je u reprezentaciji pokazao da mu krilo ne odgovara, a znamo iz prošlosti da je nezadovoljni Mandžo ujedno i neefikasni Mandžo.

Ovakav prikaz situacije ni pod razno ne znači da je Mandžina situacija loša. Bayern je klub koji igra puno utakmica pod velikim opterećenjima i nije sramota na većini tih utakmica ulaziti s klupe na kojih pola sata ako je to redovita uloga. Naravno da s dobrim prezentacijama u toj minutaži i povjerenje trenera raste i češće će biti pojave pune minutaže ili nastupa u tandemu s Gomezom. Budimo realni, ni Gomez ne može sve utakmice stalno zabijati, a bitno je da Mandžo bude pravi kad zatreba, kad Gomezov nišan promaši.

Najgore moguće za Mandžu je da uskoro postane nezadovoljan i počne remetiti hijerarhiju u Bayernu, jer će samo sebi stvoriti probleme i prokockati priliku u velikom klubu. Primjer mu može biti Perišić, kojem stalna kmečanja i plakanja po novinama baš ništa ne pomažu u statusu u Borussiji i više je realno da će napustiti klub nego se izboriti za svoje minute. Mandžo je, unatoč sjajnom startu u Bayernu, još novajlija i nema potrebe za nezadovoljstvom ako će igrati u hijerarhiji iza Gomeza. Njegov prioritet mora biti izboriti se za status iznad Pizzaara, ako taj cilj ispuni, pa još malo podeblja golgeterski učinak ulascima s klupe, Mandžo može smatrati da je prva sezona u Bayernu jako uspješno odrađena.

Duljim boravkom u klubu, stvaranjem kemije s ostalim igračima pojačat će mu se i status pa će trener onda razmišljati o stvaranju mjesta za Mandžukića kao redovitog startera. Bitno je samo stalno dokazivanje, iz utakmice u utakmicu.