Film NIKOLA LEŽAIĆ:

'Volim punk i anarhiju'

U glavnom natjecateljskom programu Zagreb film festivala našao se i srpski film 'Tilva Roš'. S talentiranim autorom razgovarali smo o nastanku nagrađivanog uratka

Debitantski film 'Tilva Roš' redatelja Nikole Ležaića, koji je osvojio Srce Sarajeva za najbolji film, prikazuje se u sklopu glavnog natjecateljskog programa Zagreb film festivala. Film je nastao u produkciji kuće neobičnog imena Kiselo dete, a sam Ležaić bio je zadužen za scenarij, redateljski dio, montažu i postprodukciju. Talentirani 29-godišnji autor rođen je u Boru, a studirao je filmsku režiju na beogradskom Fakultetu dramskih umjetnosti. Suosnivač je strip grupe Smog i Metasinkrizma, prvog književno-umjetničkog pravca 21. stoljeća. S redateljem čiju estetiku uspoređuju s velikanima nezavisnog filma Larryjem Clarkom i Harmonyjem Korineom razgovarali smo u prostorijama gornjogradskog Muzeja prekinutih veza.

Za početak, što znači Tilva Roš, što Vama simbolizira sam naslov - Crveno brdo?
Ja sam malo 'operiran' od simbola, jako retko ih kapiram i prepoznam. Meni to ime nema nikakvu posebnu simboliku, jako dugo nisam mozgao da smislim ime za film, a hteo sam neko malo, bizarno ime koje će da intrigira. Pošto sam iz Bora, znao sam da se taj kraj oko Bora gde se nalazilo prvo rudno telo zove Tilva Roš. Klinci u film dosta vremena provode na tim kopovima, pa mi se dopala ideja da film dobije ime po nekoj potpuno lokalnoj geografskoj odrednici. Ceo film gaji tu neku hermetičnu lokalnost koja privlači, pa mislim da se ovo ime dobro uklopilo u koncept.

Kako ste došli do ideje da opišete dio supkulturne, skejterske zajednice u Boru? Možete li opisati kako je nastajao scenarij?
2006. sam gledao 'Jackass', dokumentarac koji su oni snimali, koji je bio fenomenalan, odmah sam poželeo da s njima napravim igrani film u kojem bi oni radili to isto uz neku dramsku priču. Počeli smo da se družimo, da izlazimo zajedno, a ja sam paralelno pisao scenarij koji sam kolažno sastavljao od situacija koje su im se dogodile, kao i od nekih izmišljenih situacija koje su mogle da im se dese.

Jeste li se pribojavali kako će na kraju ispasti rad s naturščicima? Kako su se snašli na setu, kako je izgledala vaša suradnja i snimanje?

Verovao sam da će biti dobro, pre 'Tilve' sam već isprobavao rad s naturščicima uz dosta dobre rezultate, tako da sam znao šta od njih mogu da dobijem, a šta ne. Od njih možeš da dobiješ samo njih same, ono kako se ponašaju inače i kako inače reaguju i u tome ni jedan glumac ne može da bude bolji od njih. Ono što ne možeš da dobiješ je gluma, tj. interpretacija nečega što nemaju u neposrednom iskustvu. Kada znaš da su to ograničenja s kojima raspolažeš, dosta je jednostavno raditi s njima. Nisam im davao scenario da čitaju, uglavnom sam im prepričavao scene, međusobne odnose u sceni, kako teba da izađu iz scene i to je to, sve ostalo je bilo improvizacija.

Što Vas privlači Boru, u kojem ste odrasli? Kako danas gledate na situaciju, u kojem se sociološko-kulturnom smjeru razvija tamošnja klima?
Bor je jedno divno malo mesto kojem nažalost ne ide najbolje u poslednjih 20 godina, ali koje ima jako puno dobrih, pametnih i duhovitih ljudi. Ne znam tačno u kom smeru se razvija klima jer praktično već 10 godina živim u Beogradu i u Bor sve više idem u posetu nego kao da idem kući. Voleo bih kada bi se Bor više okrenuo drugim industrijama, gde bi rudarstvo bilo samo jedna mogućnost, a ne uslovnost.


Izjavili ste da destruktivnost približava ljude. Možete li to pojasniti, konkretno u vašem filmu?
Pa da, u neku ruku, više smatram da destruktivnost može da bude kreativni kanal, a kreativnost približava ljude. To mi je i bilo zanimljivo u njihovom originalnom filmu, nisam na njih gledao kao na grupu ludaka, to što su oni radili je stvarno kreativno, moraš da imaš mozga da ti takve ludosti padnu na pamet.

Ističete punk anarhiju kao borbu protiv indolentnosti i apatije tranzicijske Srbije. Koji ste sustav vrijednosti htjeli približiti gledateljstvu?

Pa ne ističem nešto pank anarhiju, mislim, volim pank, a volim i anarhiju, ali mislim da se nisam nešto ozbiljno time bavio u TR. Ističem da ljudi treba da žive što bolje i zanimljivije znaju jer nitko od nas nema baš mnogo vremena na ovoj zemlji, a to što ima treba da iskoristi najbolje što zna. Meni je samo krivo što se ta životna energija koja je u tim kasnim tinejdžerskim godinama toliko očigledna jako brzo raspe i nestaje, ali to je više pitanje ljudske prirode generalno i nije usko vezano za tranzicionu Srbiju.

Iako vas po liniji tinejdžerske drame uspoređuju s Van Santom, Vi sami više se više referirate na Harmoyja Korinea. Jesu li postojali određeni pravci koji si vas inspirirali?

Glavne inspiracije tijekom rada na TR bili su mali film Mikea Millsa, poznatog američkog grafičkog dizajnera Thumbsucker, Y tu mama tambien Alfonsa Cuarone, My own private Idaho Gusa van Santa, Altmanovi filmovi... Muzika je bila velika inspiracija tokom rada na TR, dosta sam fanatičan slušalac razne opskurne muzike, konkretno u filmu je najveći deo muzike pod Creative Commons licencama, osim par pesama portlandske 'kantautorke' Privacy i, naravno, muzike koja zatvara film – Comfy in Nautica od Panda Beara, koja je manje više indie himna kraja prve decenije dvehiljaditih. Privatno slušam takvu muziku, fan sam Animal Collectivea, Elliott Smitha, Pavementa, u poslednje vreme Best Coast, Wavves, Akron/Family, Fleet Foxes... Sledeće nedelje će u Zagrebu biti jedan super kalifornijski bend No Age, što baš preporučujem, nažalost ne mogu da stignem da dođem do Zagreba da ih čujem. Volim američku književnost, Johna Fantea, Kerouacka, razne autore.

Član ste strip grupe Smog i producentske kuće Kiselo dete. Par riječi o tome. Kakvo zadovoljstvo Vam daje rad u grupi, privatno i profesionalno?

Smog postoji od 1998. i mahom je bio aktivan prvih par godina, onda smo svi kolektivno otišli na studije, pa nismo stizali da crtamo stripove zajedno, a kako idu godine, vremena ima sve manje, ali napravili smo skoro blog na kojem jedni drugima šaljemo table koje sledeći nastavlja, tako da Smog ponovno jaše. Nismo ambiciozni da izdajemo stripove, samo nas zabavlja da ih ponovno radio. Dobar je osećaj kad se vratiš nečemu što nisi radio 10 godina, kao da si u nekoj vremenskoj kapsuli u kojoj ne stariš. Kiselo dete je poteklo iz malo drugačijih pobuda, vodimo ga Mina Đukić, Uroš Tomić i ja. Svo troje smo reditelji i produciramo jedni drugima filmove. Kada sam produciraš sopstveni film, upadaš u posebno stanje šizofrenije, kao reditelj tražiš još, kao producent tražiš za manje. To uglavnom ne funkcioniše dobro. Ovako svi radimo na produkciji dok ne krenu pripreme, onda reditelj počinje da se bavi samo režijom, a ostalo dvoje bavi se produkcijom. To je prilično dobro funkcionisalo na Tilvi.

U zadnjih nekoliko godina srpska kinematografija napravila je radikalan zaokret, u tom smislu najviše se ističu 'Srpski film' i njegova svojevrsna razblažena verzija 'Život i smrt porno bande'. Što Vi mislite o tim filmovima, o novim autorima, gdje po Vama leži budućnost suvremene regionalne kinematografije? Koji su Vaši favoriti?
'Srpski film' nisam gledao, a 'ŽISPB' jesam. 'ŽISPB' je hipi film u svakom smislu te reči, napravljen je iz besa, to se vidi i po meni je to najveći kvalitet tog filma. Bitno je da se dešava nešto drugačije i da su svi ti filmovi drugačiji. Svestan sam da bi bilo jednostavnije i efikasnije kada bi više reditelja imalo sličan izraz poput francuskog novog talasa, iranskog, rumunskog, pa sad i turskog filma, to bi bio neki trademark, ali meni je to bezveze, mnogo mi je lepše kada vidim neki film i kada mi potpuno ne bude jasno kako se taj film desio u toj zemlji.

Imate li već u planu buduće projekte, možete li ukratko opisati o čemu je riječ?
Imam, mada je sve to na dugom štapu, trebalo bi da se dešava pedesetih, delom u Dalmaciji, delom u Italiji, Prilično je zahtevno, a i imam još jako mnogo istorijskih stvari da pročešljam pre nego uđem u neko ozbiljnije raspisivanje.

  • Sviđa vam se članak? Preporučite ga prijateljima putem ovih servisa:
  • Pošaljite mailom
Čitajte još