Komentatori KOMENTAR VLADIMIRA ARSENIJEVIĆA

Holmes, Breivik i ubojita mržnja

Od nje je, znamo to vrlo dobro, nemoguće pobeći. Oduvek je bila među nama, a i ostaće tu, po svemu sudeći, sve do samog kraja. Mržnja je integralni dio međuljudske dinamike i kompleksnog tkanja ljudskih odnosa. Važan je sastojak mračne strane ljudske prirode, jedan od glavnih generatora sukoba te time pokretačka snaga mnogih naših priča otkad je sveta i veka (i klinastog pisma)

Čak i u najstarijem sačuvanom pisanom delu ljudske civilizacije, 'Uputstvima Šuruppakovim', na nekoliko mesta izravno se upozorava na mržnju. Šuruppak je, naime, pretpotopski sumerski kralj koji je vladao punih osamnaest hiljada šest stotina godina, sin i naslednik Ubartutua koji je takođe vladao osamnaest hiljada šest stotina godina. U 'Uputstvima Šuruppakovim', toj malenoj riznici životnih saveta i mudrosti koje je ovaj vladar sačinio za svog potomka Ziusudru, on ga na jednom mestu poučava sledećim rečima: 'Srce ispunjeno ljubavlju porodicu čuva, dok je srce ispunjeno mržnjom razara.'

Dirljive su preko svake mere sve te prastare, a opet tako mudre očinske pouke. Evo, recimo ova: 'Ne bi trebalo da opštiš s ovcom; inače ćeš dobiti kćerku.'
Svakako bi i mnogi savremeni otac nešto slično poručio svome sinu, u to nimalo ne sumnjamo. Pa ipak, Šuruppakova riznica raznoraznih mudrosti nije sprečila razjarene bogove da (barem pokušaju da) unište ljudsku vrstu velikim potopom u osvetu zbog svih njenih nesavršenosti, zbog zla i mržnje koji je odlikuju jače od svega ostalog i te strašne buke koju neprestano proizvodi, a od koje i sama nebesa nepodnošljivo ječe.

Ljudska vrsta je, međutim, potop ipak nekako preživela, a s njom ga je preživela i ljudska mržnja. I to sve do danas kada – o paradoksa nad paradoksima! - jedino sumerski bogovi već odavno ne postoje.
A nije li i buka savremenih medija i sredstava za komunikaciju, koja tako snažno odlikuje naše doba, nije li to, dakle, ista ona večna ljudska buka koja je nekad toliko smetala tim nadasve preosetljivim pretpotopskim bogovima, koja im je, na kraju krajeva, i došla glave?

U eseju 'What makes you so sure you are not the Evil One yourself' ('Zbog čega si tako siguran da baš ti nisi Satana') američki pisac Jonathan Franzen - koji otvoreno priznaje da mrzi mnogoštošta, od savremenih društvenih mreža na internetu do čitanja u kadi - objašnjava kako mržnja funkcioniše u savremenoj, medijskoj eri: 'Najpre fundamentalista Bin Laden podari Georgeu Bushu dar mržnje, potom Bush sjedini tu mržnju sa sopstvenim fanatizmom, pa sad pola zemlje veruje da Bush vodi krstaški rat protiv Satane dok druga polovina (i veći deo sveta) veruje da Bush jeste Satana. Više gotovo i da ne postoji niko ko nekoga ne mrzi, i više doslovno ne postoji niko koga neko ne mrzi.'

Mržnja je danas globalizovana jednako koliko i tržište, jednako koliko i savremeni mediji koji su je toliko gladni i žedni da su uvek spremni da je sami proizvode ako je ne pronađu već negde na terenu. A mržnja se lako uzgaja i jednostavno neguje. Nije ni skupa. Pitajte političare, oni dosta znaju o tome. Kad dovoljno naraste – medijski je izuzetno spektakularna. Dobro se 'slika', jednako dobro i prodaje. Kad se jednom primi, jako ju je teško iskoreniti, ali to je već sasvim druga priča. U svakom slučaju, svi smo neizbežno prožeti njome. Ovo je doba u kom nema nevinih.

U nedelju, 22. 7. 2012., navršilo se punih godinu dana otkad je Norvežanin Andres Behring Breivik u dva teroristička napada - u centru Osla i u omladinskom kampu Radničke partije Norveške na ostrvu Uteja (nor. Utøya) - oduzeo sedamdeset sedam uglavnom izuzetno mladih života. Njegovo suđenje trajalo je od proleća do pre samo mesec dana, a krajem sledećeg meseca biće doneta presuda od koje će zavisiti da li će Breivik ostatak života provesti u mentalnoj ustanovi ili u zatvoru.

'Ja sam', izjavio je prilikom suđenja, 'izvršio najspektakularniji i najsavršeniji napad na Evropu od Drugog svetskog rata. Moja dela zasnovana su na dobroti, a ne na zlu.'

Naravno. A kako je ta Breivikova 'dobrota' očito imala nešto jako važno da dokaže, njen ponositi nosilac, samoproklamovani vitez, slobodno je procenio da to – logično – mora i da košta jako mnogo ljudskih života.
To što je Breivikova 'dobrota' imala da dokaže jeste njegova sirova, zastrašujuća mržnja usmerena prema mnogima, a najviše skoncentrisana oko Breivikove vatrene ksenofobije i islamofobije.

Njegova pisana zaostavština naslovljena '2083 – Evropska deklaracija nezavisnosti' brevijar je, manifest, ili kompendijum kako ga sam Breivik naziva, mnogih dobro nam poznatih ultradesničarskih koncepata vredno kompiliranih i pretvorenih u sopstvenu zamršenu ideologiju. Njegovi dugi pasaži usmereni protiv ideologije multikulturalizma – kulturnog relativizma i političke korektnosti – kao nove inkarnacije marksizma, protiv dominacije žena i novog, diskretnog matrijarhata koji po Breiviku feminizuje zapadni svet, a najviše od svega protiv islamske kolonizacije i islamizacije Zapadne Evrope, sjajan su, iako predugačak (preko 1.000 strana) uvid u jedan bolestan um dodatno rasplamsan svim izazovima i zamkama medijske ere.

Iako mu je prilikom prvog psihijatrijskog pregleda ustanovljena paranoidna šizofrenija, samo nedelju dana pred početak suđenja objavljena je druga stručna evaluacija sa zaključkom da Breivik nije bio psihotičan kako tokom samih napada tako ni tokom evaluacije. Predložena je, naprosto, druga definicija: ekstremna narcisoidnost.

I zaista - rumen, često nasmešen, budne pažnje i naizgled dobrog raspoloženja, on odaje utisak čoveka s kojim je sve u savršenom redu, kome čak sve u životu ide po planu, onako kako je sam zamislio.

Za razliku od politički krajnje opsesivnog Breivika, dvadesetčetvorogodišnji postdiplomac iz SAD-a James Eagan Holmes nam je pre samo nekoliko dana pokazao kako mržnja prema celome svetu može biti oslobođena političkih prerogativa i odvijati se isključivo na simboličkom, pop-kulturnom nivou. Kose ofarbane u crveno, kao reinkarnacija Batmanovog arhineprijatelja Jokera – koncentrovanog Zla, dakle - naoružan do zuba i s gas-maskom na licu, uleteo je na premijernu ponoćnu projekciju najnovijeg filma iz serijala o Batmanu u gradiću Aurora, predgrađu Denvera, u državi Kolorado: bez jedne jedine izgovorene reči bacio je suzavac i otvorio vatru. Nije se zaustavio sve dok dvanaest ljudi nije ležalo mrtvo, a gotovo šezdeset teže ili lakše ranjeno, nakon čega se na parkingu ispred bioskopa mirno predao policiji.

Ne zna se još uvek, naravno, šta je motivisalo Holmesa, inače po mnogo čemu uzornog mladog čoveka koji je diplomirao neurologiju i godinu dana ranije upisao postdiplomske studije na univerzitetu u Denveru. Kada bi me neko pitao, ja bih rekao da čitava planeta pucketa i varniči od mržnje kao od statičkog elektriciteta i da je nekima od nas to zračenje naprosto prejako. Samo što sud, naravno, takve argumente ne priznaje...

Pišući ovaj tekst do kasno u noć, umorio sam se i raspoloženje mi je naglo opalo. Osetio sam težak umor kako mi pritiska slepoočnice. Odjednom mi se učinilo da se gusta tama prostire posvuda i da mržnja iz nje žmirka prema meni milionima žutih očiju. Tek sam tada shvatio da žmurim. Odvukao sam se do kreveta, ali kako nisam mogao da zaspim, dohvatio sam prvu knjigu s police koja mi je dopala šaka. Bili su to dnevnici Anais Nin. Slegnuo sam ramenima i otvorio je nasumice. Rečenica koju sam ugledao glasila je: 'Retko mrzim, premda kada mrzim, mrzim ubistveno... '

U trenutku sam, uznemiren, odvratio pogled, ali sam ipak odlučio da nastavim dalje. I dobro je što jesam. Već u nastavku rečenice Anais Nin je izlistala sve što tako strašno, tako ubistveno mrzi. Svoju banku, pre svega. Ali i 'holandsko slikarstvo, sisanje penisa, sedeljke i kišovito, hladno vreme'. Pročitao sam još nekoliko redova, odložio knjigu nazad na policu i ugasio svetlo, impresioniran njenom listom stvari koje mrzi.

Krajnje ubistveno, nema šta, pomislio sam s osmehom, krajnje ubistveno. U fragmentarizovanom svetu sačinjenom od čitavog beskraja banalnosti koji nazivamo svakodnevicom, umesto svih tih napornih glomaznih mržnji koje život čine napornim, povremeno i tragičnim, inspirišu veliku književnost, ali ujedno i motivišu akcione ludake poput Breivika ili Holmesa, ova 'ubistvena' mržnja Anais Nin - taj njen koloplet sitnih, malih, intimnih i svakodnevnih mržnjica - jedina je koju sa zadovoljstvom prihvatamo. Jedina bez koje, iskreno, i ne možemo.

A kako glasi vaša lista?
  • Sviđa vam se članak? Preporučite ga prijateljima putem ovih servisa:
  • Pošaljite mailom
Čitajte još